Тајна успијеха Хазарског ријечника

Било је то, прије скоро три и по деценије, када сам сасвим случајно добио на читање књигу која је годину раније била вјероватно најслављенија у цијелом свијету. У години издавања преведена је на двадесет и пет језика, што вјерујем, није случај ни са једном другом књигом.

На полеђини је писало мишљење критичара, мислим да је био у питању неки њемачки критичар, да је то прва књига писана стилом двадесет и првог вијека. Дјечак коме су књиге и читање били испред, фудбала, музике и телевизије, какав сам ја био, дохватио је скоро грозничаво то чудо од књиге које је деветнаест година прије календара ушетало у двадесет и први вијек.

Колико је шестанестогодишњака способно да разумије књигу каква је Хазарски ријечник је тешко просудити, можда их данас има више него у вријеме када сам је ја читао у што сумњам, али у сваком случају ја нисам успио да разумијем, премда сам књигу прочитао два пута и обесхрабрено закључио да ћу и у двадесет првом вијеку морати да читам само оне књиге које су написане у прошлости јер тај стил који долази нећу моћи да разумијем, а ни заволим.

Прошло је неколико година осам или девет када сам се поново одлучио на читање Хазарског ријечника, вјероватно и зато јер су неколико хрватских псеудо интелектулаца оптужили Павића да је Милошевићевац баш због те књиге. Бацио сам се на читање тражећи разлог зашто неко тада најславнијег нашег писца прља политиком, али и поред најбоље воље и знатног труда и даље нисам много разумијевао. Одлучио сам био, да кад сам већ почео да се мучим читањем загонетних текстова, прочитам и остала Павићева дјела не бих ли проникнуо шта се крије иза овог стила у коме сам могао да се дивим само вјештини употребе ријечи и ничем више.

Учинило ми се да у роману „Предео сликан чајем“ наслућујем да би један од јунака романа могао бити тада акутелни предсједник Југославије Милан Панић, али како сам истог Панића доживљавао као америчку марионету и одваратног пајаца који лоше говори српски, нисам ни помислио да истражујем и утврдим да ли је баш он послужио Павићу као узор за лик човјек чија је фабрика производила отрове којима је уништаван Вијетнам.

Примјетио сам нешто друго, нешто што ме је збуњивала али није узнемиравало, јер био сам премлад да схватим у каквом свијету живим и у ком смијеру се тај свијет развија. Било је очигледно да Павић флертује са оностраним, али то ми као и већини младих људи није могло да значи много, осим да се разумије као умјетничка слобода.

Послије читања другог Павићевог романа поново ми до руку долази Хазарски ријечник, овај пут женска верзија и ја се залијећем па купим један примјерак, вјерујући да се ради о наставку на постојећу књигу и да ћу у том другом дијелу можда разумијети више него у првом. Био сам непријатно изненађен када сам схватио да је Павић мангуп, ако не и хохшталер који нам је подвалио објављујући два пута исто дјело, једном као мушку, а други пут као женску верзију, тако да се једно од другог разликују у једној ријечи.

Након бијеса који је наступио када сам схватио како смо прљаво преварени сви који смо купили књигу, почео сам да се смијем јер за тако нешто треба бити мангуп, раван мангупима са београдске калдрме, какав Павић никад није био.

Како сам до тада већ био прочитао неколико његових збирки приповједака, мислио сам да сам читање његових дијела заувијек завришио, али сам опет случајно добио у руке једну његову збирку. Код читања друге приповјетке схватио сам да матори мангуп не презе ни од чега те да исте приповјетке објављује у различитим збиркама. Да би му то читалац опростио мора бити његов слијепи обожавалац или луд, а како нисам ни једно ни друго, завршио сам са читањем његових дијела и размишљањем о смислу Хазарског ријечника са којим је све и почело.

Године су пролазиле, а ја сам се у међувремену дрзнуо да пишем, како то лијепо кажу наши полуинтелектуалци у Швајцарској, па сам као млађи колега срео Милорада Павића. Сусрет је за обојицу био безначајан, вјерујем да ме ја заборавио, након пет минута јер био је већ стар и болестан и наравно довољно важан самом себи да би памтио много млађег писца који је до тада објавио шест-седам романа за које скоро да нико није чуо.

Сусрет са Павићем се одиграо на Београдском сајму књига и ни по чему није значајан осим по томе што сам прије самог сусрета ручао са за истим столом са једним београдским масоном. Не знам каква је природа његовог познанства са људима са којима сам ручао, у сваком случају затекао сам га за столом и примјетио да се чуди што сам сјео са њима, вјерованто јер сам изгледао превише сирово за писца и премало углаћено за издавача, па није знао гдје да ме смјести.

Масон није крио да је масон вјероватно да би од мене чуо шта мислим о њима, а ја сам ради људи који су ме позвали на ручак био присиљен да глумим дипломату и на кажем му да ми ни најмање не служи на част што сједим са њим за истим столом. Ја сам покушао да се посветим јелу и разговору који се водио за столом на три језика, њемачком, енгелском и француском, све због госта из Швајцарске Оскара Фрајзингера, али је масон био знатижељан па сам се хтио не хтио упустио у разговор са њим.

Испоставило се да је масон издавач који објављује само дјела масонских писаца па сам се сјетио да сам тих дана прочитао у новинама да је Милорад Павић масон, па сам питао издавача како то да он не објављује Павићева дјела. Не кријући презир масон-издвач је рекао да Павић није масон и да му у његовим дјелима смета што кроз све провејава секс, а ја сам закључио да је то можда и због тога што је Павић био у младости „ћоро из разреда“ како се називају штребери који премда су одлични ученици никако не могу да дођу до дјевојака у пубертетској и тинеџерској доби јер су обично дјевојчице у том раздобљу заљубљене у старије момке или будуће возаче камиона, спортисте или чак криминалце, али никако у будуће интелектулце крхке грађе и са наочарима на носу. Масон се слатко насмијао и још једном нагласио да Павић није масон, што наравно не значи да сам му повјеровао. Мада не тврдим да јесте био премда је у својим дјелима ширио управо оно што тој братији одговара.

Десило се да смо се са ручка враћали на сајам у паровима онако како смо и сједјели за ручком па сам заједно са масоном-издвачем набасао на Милорада Павића. Масон-издвач је прошао поред њега као поред „турског гробља“, а ја сам застао и поздравио чикицу који је одавно већ стојао једном ногом у гробу, а свијест му је давно била хиљадама километара далеко од тренутка када је писао романе загонетке.

Масон-издавач очигледно изнериваран што сам застао и старог мајстора играња ријечима поздравио са поштовањем је презриво добацио. „Да није вјешто употријебио оно што је покрао из књиге „Тринаесто племе“ остао би заувијек безимени професор књижевности.“

До тог трентука сам био увјерен да ника више нећу узети у руку неко Павићево дјело, али ме масонова опаска натјерала да Хазарски ријечник поново купим и потражим на сајму кљигу Тринаесто племе Артура Кестлера. Прву сам нашао лако, друго на једвите јаде међу половним књигама. Уз пут сам, не знам зашто купио и једну књигу Ане Шомло не слутећим да ћу у њој пронаћи тајну успијеха Хазарског рјечника што није цијела тајна успијеха Милорада Павића. Читајући „Тринаесто племе“ књигу коју је писао мађарски Јеврејин Артур Кестлер схватио сам да сам на добром трагу, али нисам хтио да повјерујем у то јер само као и већина припадника моје генерације вакцинисан да ми ни памет не падне да су Јевреји ишта друго до жртве холокауста.

Сумња да је Павић преко ноћи постао познат што је за разлику од Кестлера који тврди да су источноевропски Јевреји (Ашкенази) чисто хазарског порекла, тврдио нешто друго то јест да су се Хазари претопили у муслимана и хришћане, а тек дјелимично у Јевреје или барем у истој мјери у којој су постали хришћани или муслимани.

Артур Кестлер се убио заједно са својом млађаном љубавницом исте оне године када је на књижевном небу засијала звијезда Милорада Павића. Мало је тешко да се повјерује да се човјек убије у друштву љубавнице која му својом младошћу враћа чилост, а опасно би било тврдити да иза његовог самоубиства стоји држава Израел јер је својом књигом побијао историјско право Јевреја на територију на којој се данас налази јеврејска држава јер по његовим тврдњама тек 8-10% Јевреја су семитског поријекла, док су остали хазарског поријекла.

Прочитавши књиге, како Кестелерову тако и по ко зна који пут Павићеву, посветио сам се дјелу Ане Шомло. Она ми открива да је Павић је у години у којој постао најпознатији наш писац имао своје прво гостовање у иностранству и то вјеровали или не у Тел Авиву? Ништа чудно помислиће они који се не сјећају да Југославије није имала дипломатске односе са Изразелом и да су Израелци са пуним правом могли да буду бијесни на нас јер су се арапски терористи обучавали у Југославији, као у осталом и што су се школовали официри који ће касније водити ратове и терористичке нападе на државу Израел.

Кестлер, човјек који се дрзнуо да у свом дијелу оспори свом народу историјско право на државу Израел је умро и пао у заборав, а професор књижевности  је са новосадског факултета је прешао на београдски и постао звијезда у свијету литературе. Касније ће се вајкати да је имао несрећу да се роди у малом српском народу и да би му било много боље да се родио као Турчин или Нијемац јер тада би имао бројну читалачку публику па би његова слава много више значила.

Да ли је моћни јеврејски лоби једини заслужан за метеорски успон Милорада Павића?

Наравно да није, премда би без Хазарског ријечника и подршке јеврејског лобија био мање познат. Милорад Павиће је пажљиво ослушкивао сигнале са запада и знао шта је то, што ће они који владају умјетношћу, благословити као добро, и своја дјела прожео окултизмом. Наравно како ни у чему није био отворен, тако није био ни отворени луциферијанац, али ми је данас када сам добро проучио свијет у коме живимо више него јасно ко влада овим свијетом, па ме успијех Милорада Павића не би чудио и да нисам открио тајну успијеха романа Хазарски ријечник.

У нашем народу вриједи мисао „о покојнику све најбоље“, које се ја, као што видите не држим јер сматрам да на горку рану треба стављати горку траву и да само горке ријечи истине могу да нас излијече од болести бездушја у који нас гурају са свих страна, као што је то и Павић својим дјелима чинио.

У Ветингену, 14. децемра 2016

Миодраг Лукић

поставио: Зека Поповић

Advertisements

С` оне стране УМА

Прођоше празници, лепо беше, додуше, како за кога. Онај ко је могао да сакупи неку цркавицу за бар кило меса и коју гранчицу од јелке, имао је да слави и једну и другу Нову Годину, па и Божић између. Дакле, прођоше празници, а ми настависмо да живимо по старом, уствари, још горе.

Одмах су нас сачекали нови, вишеструко увећани, рачуни за струју. Ваљда држави треба пара па се Михајловићка досетила како да отме од народа. Редови у Дистрибуцији, рекламације које ће , евентуално, бити усвојене али тек када се плати увећан рачун. Зоранини директори не признају лоповлук, тј. грешке, кажу, трошио народ немилице, опустио се, славио. Неки изашли са посла, ако га имају, баке и деке стоје у редовима држећи у дрхтавим рукама спорне рачуне и чекају да им “судија“, шалтерски службеник пресуди у корис ЕДБ-е. Срећом, нисам чуо, да је неко колабирао или, не дај Боже умро, од секирације и нервирања. И уместо да се извине грађанима и поправе своје грешке “судије из ЕДБ-е кажу : “Платите па ћемо да видимо, где смо Mи то погрешили“! А министарка,  се слика  по ТВ онако налофрана и бездушно тражи паре за нешто што није потрошено или благо речено, гледа нас у очи и краде сиротињу без зазора. А било је и милионских рачуна, као да је ЕДБ испостава Риплија! Срби слуђени, не реагују јер и тако одавно живе: “С’ оне Стране Ума“!

 

Image
 
 
Пре неки дан дође у Београд велики пријатељ нашег ППВ, арапски шеик, спасилац Срба и Србије. Пошто се Београд нешто и не допада нашем ППВ овакав какав јесте, његов пријатељ Арапин донесе пројекат будућности за Београд. “БЕОГРАД НА ВОДИ“. Сео ППВ, као велики стручњак у области архитектуре, па гледа макету новог пројекта и све му се нешто смешка брк од милине. Ем је пројекат генијалан, ем ће да запосли 200000 људи на његовој реализацији, ем је Арапин донео 3.5 милијарди евра да уложи и да нам тако покаже колико воли Србе и српску престоницу. ППВ егзалтиран, не може да дође себи. Да му је Арапин донео пројекат : “БЕОГРАД ИСПОД ВОДЕ“ можда би био још задовољнији и срећнији. Можда би то било право остварење његовог сна? Како се који Арапин појави носи пуне кесе пара и једва чека да их потроши у Србији. Наводњавање, делови за авионе, пољопривредна производња од салате, краставаца до ружа цветајућих. Срби слуђени, не реагују јер и тако одавно живе: С’ оне стране Ума!
А привреда се опоравила и порасла је запосленост. Тако, бар, каже званична статистика. Вероватно је зато министар Радуловић и пожурио да донесе нови Закон о Раду за који кажу да је тотална будалаштина и да ће сахранити и оно мало радничких права. То се тако вукло по режимској штампи, препуцавали се Синдикати и Г. Министар док ППВ није пресекао и врати Закон на дораду Радуловићу и његовим “генијалцима“ из Министарства. Вероватно ће дорадити и нови Закон о пензијама по коме ће сви нови пензионери имати линеарне пензије. Ко је где радио нема везе, ко је на каквом месту радио нема везе, ко је какву школу завршио , опет нема везе. Битно је да је Министар израчунао суму коју ће да дели а која ће таман бити довољна да нови пензионери поживе још једно 2-3 месеца у пензији а после зна се, Лешће или Орловача. На тај начин биће сачуван Пензиони Фонд од колапса, мање пензионера, пара као салате за Аудије и још по неку Шкоду. Све очи и све наде окренуте су према Кркобабићу, прекаљеном борцу за пензионерска права, који рече да то нема да пије воду док он мрда. Даће Бог да нашим пензионерима поживи њихов Кркан а то што и даље живе “С’ оне стране Ума“, нема везе!
Иначе, ДС је имала седницу ГО на коме је била планирана смена садашњег председника Драгана Ђиласа. Борис Тадић је планирао да се врати на челну позицију ДС, таман је излобирао и све припремио али му се повратак на председничко место изјаловио. Већина ГО је гласала за Ђиласа тако да је пропала намера Тадићева, како он рече, да изврши своју МИСИЈУ. Неки су се понадали да је он своју мисију завршио, али не лези враже, човек би још да изиграва мисионара. Ваљда му је било мало  колико је уништио Србију и што је Ове Он директно довео на власт? Вероватно би да докосури оно што за време мандата Председника није успео или није стигао, па му треба  још једна МИСИЈА! Нама који то гледамо са стране остаје да се питамо да ли и Он живи “С’оне стране Ума“ или ми, Народ, морамо тако да живимо, захваљујући нашим мисионарима и себи самима?

Image
 
 
Срби свакога дана схватају, или не, да живе “ С’ оне стране Ума“ па су већ и огуглали, ваљда више и не верују да у Србији уопште више постоји УМ или бар неки његови делићи у траговима?Изађе ППВ пре неки дан на ТВ и наговести, у ствари, изнесе тврдњу да су Срби (Државна Безбедност) пострељали српске младиће у кафићу у Пећи 1998г. Рече “човек“ да нема доказа да су то Шиптари учинили. То што је то изјавио када се вратио из Лондона и није за изненадити се.

Image
 
 

Вероватно су му Енглези, после толико година, презентовали веродостојне податке и доказе да су то Срби “учинили“. Срби су толико огрезли у убијању да више не бирају кога убијају а своју децу  највише воле да убијају.

Шта рећи? Има ли уопште речи које могу да опишу бес и огорченост када један “Србин“ изјави тако нешто? Мада није за чудити се! Човек оде у Лондон и постане Енглез, оде на Косово па постане Шиптар, преда Косово Шиптарима малтретирајући Србе уз пут ангажујући тајно Српску Жандармерију а јавно КПС и КФОР.

После свега питање је да ли Срби уопште поседују УМ више а ако га и поседују за шта им служи? Можда ипак више воле да живе “ С’оне Стране Ума“ јер је тако лакше, безбедније, безболније?

Или овакво питање није ни требало поставити?

 
Зека Поповић

Климоглавци

Некада је шеф, вођа, обично био сам на бини. Декорација , кулисе и шеф сам самцит. То је ваљда било потребно да би се показало како је шеф најпаметнији, да му нико не треба, да је публика та која треба да се радује, да плаче или да буде смртно озбиљна када се, шеф, вођа, појави да излаже своје мисли, идеје и упутства нацији.

 

Онда је стигла демократија и нови начин величања шефа, вође. Прво су повећали бине и говорнице да би могли да стану сви они који су битни, комплетан врх странке у проширеном саставу подразумевајући ту и подмладак. То је врло важно када су у питању предизборне кампање и предизборни говори. Шеф држи говор а иза масовка. Сада на бини стоје неки људи, много озбиљни када треба или мање озбиљни такође када треба. То су обично партијски активисти коју су ту позвани да стоје намештеног израза лица, зависи од теме којој је шеф посветио пажњу. Већином их одабирају по два критеријума: младост и важност у партијској хирерархији. Ако је тема од велике важности обично су иза шефа челни људи дотичне партије. Они помно мотре шефов потиљак док он излаже тему због које су се скупили, шефов потиљак је тачка која их спаја како физички тако и духовно.

 

Маса која одобрава, егзалтирана, заносних погледа о шефов потиљак. Оног тренутка када шеф помери главу лево или десно почиње аплауз, овације. Лица им постају озарена, срећна а можда им је и лакнуло јер ће ускоро шеф завршити свој реферат или су их вратови заболели од силног климања главом.

 

Има и тема када су иза шефа младе девојке и момци. Ту је мало теже утерати дисциплину и постићи да шефов потиљак постане тачка спајања. Неки шарају погледом около, некима је , види се, смртно досадно. Младост је теже утерати у шаблон. Младост тражи акцију, стајање у ставу мирно им је страно. Додуше, наши момци више нису обавезни да служе војни рок па им је свако стајање у ставу мирно смешно. Има времена научиће, без обзира што нису служили војни рок, свака партија има кодекс партијске дисциплине и понашања тако да ће и они проћи, ако не војнички, оно партијски дрил који је у неким видовима и тежи од војничког. Дрил се састоји у утеривању лојалности шефу и партији. Затим су у обавези да лепе плакате, цепају плакате политичких ривала а у спут ако некога и пребију од политичких противника тим боље, важно је показати лојалност шефу и партији. Шеф је бог, вођа који не подлеже грешности. Шеф не прави грешке, он је увек у праву, он је папа своје партије. Када шеф иде ходником није препоручљиво мувати се по ходнику, носати кафу и водити аброве по ћошковима јер онда може и да се настрада. Нема путовања, нема дневница а може и да омане нека обећана трафичица, ћевабџиница или бутик на атрактивној локацији.

 

Како изгледа када се све уради,  како они мисле да ваља, видели смо на задњем митингу које је организован поводом “избора“ у Косовској Митровици.На бини их је било више него  оних који су дошли да чују шта имају да им кажу шефови и вође

Image

 

Изостало је нежно фиксирање потиљака говорника јер су климоглавци били из више партија па су неки, игнорисали фиксирање потиљка шефа коалиционих партнера. Више су, онако, “незаинтересовано“ шарали погледом по присутнима не би ли се на време склонили ако према њима полети неки трули парадајз или јаје. То није важило за припаднике шефове партије. Они су били ту да као први, жртвовани ешалон, приме удар јаја и трулог парадајза. На сву срећу то се није догодило јер је међу придошлима на митинг  више било убачених полицајаца и припадника њихових партија него народа тако да је та могућност била скоро немогућа.

И тако, сада имамо нову врсту Срба, који делују из позадине,  нежни масери и чувари шефовог потиљка, климоглавци.

То је један нови друштвени слој, рекао бих, покрет, који полако и сигурно заузима запажено место на друштвеној лествици. Вероватно ће ускоро бити  уведено као и професионално занимање.

Већ могу да замислим конкурс који би гласио.
“ Конкурс“
“- траже се три климоглавца за радно место КЛИМОГЛАВАЦ-ПРИПРАВНИК. Пробни рад је у трајању од 3 (три) месеца са могућношћу оснивања пуног радног односа на месту ПРОФЕСИОНАЛНОГ КЛИМОГЛАВЦА. Школа и стручна спрема нису важни у толикој мери колико вратни мишићи о чијем стању треба приложити лекарски налаз приликом пријаве на овај конкурс.“

 

(Зека Поповић)

СТАНИ МАЛО…


Стани мало,

кумашине, комшијо мој, Србине, тако себе називаш а далеко си Брате мој, далеко па не видиш баш добро све што би требао видети! Имаш очи, добар ти је слух, кажу, волиш песму и весеље па све мислим да би неке ствари ипак морао знати. Или си уши напунио оном ватом коју само старци у уши гурају, у страху од промаје и хладног ветра!

Не видех те дуго, и сам спречен лутањима, да свратим и упитам те за здравље! Онако, по нашем обичају и како свака домаћинска кућа, захтева и тражи. Из навике, тек да се наследство продужи и те исте навике, – не забораве!

Како бисмо се и могли одржати у свим овим силним олујама и непогодама, ако не чујемо глас наше савести, речи које нам остадоше у аманет, да се не забораве. Да остану да живе међу нама баш као и ватра на огњишту, што нам поред наших домова, и душе греје, и кућу чува, од зле коби и напасника.
А ових послењих, има их колико ти срце жели. И тако навалили па до даха се не стиже.

А ти, ех мој кумашине, ој јадо моја мој комшијо! Ти ћутиш, гласом не мрмориш, рукама не машеш и као да си онемео!

Гори ли ватра у твојој кући? Тимариш ли своје коње, храниш ли своје кротке кваве, пију ли ти деца и унуци свеже помужено млеко? Чуваш ли зоб за хладне зимске месеце, веселе ти се деца препуна среће,  муче ли стога ожеднела па, скачу ли у тору млади јагањци?
Славиш ли свох Свеца?  Радујеш ли се полазнику у свете дане Рождејства, чуваш ли Икону и у срцу свету Веру наших дедова и прадедова?

Шта те то мучи кад су ти на кући прозори затворени, кад нема никога пред вратима док чекам да ми неко од Твојих отвори! Не чујем песму, не видим насмејану децу, улице опустеле, сви се увукли у куће па нема никог, – да ми „Добар дан“ пожели. Јесам ли ја то залутао. Нисам ли зашао на неке странпутице па  ми и тело и душа, траже склониште у крају који није више мој? Где не препознајем никог јер све ми је ово што гледам, некако страно постало, као да је туђин све то помешао са истином и сећањем, са неком стварношћу и мојим силним жељама, – да Тебе сретнем, Тебе се нагледам и у Твом дому, осетим братску руку на рамену!

Само су гробља иста. По именима на крстовима од камена и мермера, препознајем свој род, срећем неке већ заборављене људе, тихо се и скрушено молим за сећање, да не заборавим, да не посумњам да сам се вратио кад све ту око мене, ћути и ни реч не збори.

Јауци овде, јауци од тамо, – све се сплело у клупче покиданих нити мојих сећања, мојих радости, мојих веровања да само требам кренути и опет ћу бити тамо, где ми душа иште и срце тера да наставим своје тражење.

Чујем, притисла мука, сиромаштво закуцало на врата мојег народа, на Твоја комшо мој и брате мог детињства! Кућа ти у мраку стоји, као да је опустела,  кажу ми да се пара нема, да би се Икона у соби у мраку предвечерја, осветлила. Да су ти собе хладне у овим хладним месецима, да ти деца немају обућу, да кубуриш  и бориш се да преживиш!
А мене сећања не варају па видим пред собом  и у свом том сећању, Твоја богатства, уредна имања, стада и поља обрађена, амбаре пуне жита.

Причају неки да су ти и земљу отели па је неки туђи људи обрађују. Да је јад притисао сваку пору Твог живота, да се нема, – а ти, мој кумашине и Брате, ћутиш!

Читам и слушам, будан сам и пратим све што ми до ока и уха стигне па опет, неспокојан сам јер многе ствари не схватам, не разумем, не прихватам јер и у мени куца оно наше старо, познато, То нам је свест остављена не да у заборав падне, и неко је чизмом погази. Питам се, тражим одговоре па опет стојим овде пред Тобом и не налазим лека за своје несхватање. Шта ти се то десило Комшо? Какве су те зле чини спопале кад трпиш шамаре, трпиш отимање својега, гладујеш и мучиш се да преживиш, док мед и млеко, крај тебе цури, тече мој Кумашине, попут силне реке а други се напајају светом  и бистром водом Твојих река!

Кажеш, невера дошла на власт, невера издала, невера преварила и слагала! Не правдај се мој Кумашине, не тражи речи изговора! Слаба ти је та вајда јер мене неможеш преварити, неможеш ме натерати да престанем веровати у нешто друго, што и сам осећам у себи и у жилама које ми живот дају.

У рукама  чије се снаге не одричем,  јер прокрстарих свет и туђину силну те ипак нађох пута да дођем, да Тебе видим и осетим Твоју руку на рамену.

Кажеш погубним гласом који дрхи од сумњи и страха, јача је сила оних других. Говориш да си слаб и нејак, да немаш чим и да незнаш како се све ово може променити. Да се врате времена кад се са песмом копала њива, кад се уз весеље славила крсна Слава и крштење. Кад су цркве наше биле пуне топле Божије милости и кад је Вера, била она снага нашег народа која је умела да нас спасе и одржи.

Чему све те речи, зар мислиш да ја нисам платио своју врсту учења. Да нисам спавао под туђим стрехама и да нисам пожелео кору, нашег  сувог хлеба бајата, само да је из оне пећи дома мога, којег напустих јер ме снови туђи, уверише да је на другим странама боље.

Ако сам се и преварио, шта Тебе тера и која сила тебе гони, да све ово, не видиш, не осећаш, да олако прелазиш преко отимања, преко варања и лажи, које ти деци глад и беду донеше, које ти кућу расхладише и душу твоју сељачку, искрену и честиту,  ојадише па муком пратиш своје пропадање.

Зар не живе у нама све оне успомене и осећања које нам прадедови оставише у наслеђе? Мене, који отидох лажним путевима па данас у Теби тражим све оно што ми други силом одузеше, ја који плаках за домом и гробовима светим што су ми једино наслеђе, ја се буним, вичем и кунем, говорим и преносим веру да можемо, да смемо, да имамо право на отпор, на испуњење наших потреба и жеља,  ја поручујем а имам тако мало права у односу на Тебе, Комшо мој и Брате мој,  јер ја само у твојој бризи саучествујем, осећам и делим некако твоје пропадање. Мене то најмање погађа изузев што ме уништава изнутра, трује ми душу и кида у мени дамаре да бих једног дана, и себе ставио уз оне гробове који су моји и у души су део мене.

Ти, ти мој Комшо, мој Брате по крви и вери, по имену и пореклу, – ти ћутиш, ни гласа од себе не дајеш, шамарају те а ти и други образ дајеш. Као да си у кошмар сулуди пропао па ни светло сунца више не видиш, са својом се бедом мириш и глад своје деце, прихваташ као морање.

Ој, славни Танаско Рајићу. и витезови и хајдуци,  Обилићи и Вождови и Кнежеви  србски, и порекло наше и свете цркве и манастити, иконе и славе, Свеци и Тропари, Васкрси и смрти, учините да се у Брату мом, моћ разума пробуди. Да се у оку  засветли,  да рука добије снагу, да воља надвлада јад и срамоту, – јер у срамоти живети и као марва, стајати пред  клањем и уверењем, да су други јачи, умнији, паметнији, способнији, ту лаж морамо надвладати и истину у себи открити.

Јер народ смо који зна шта је понос. Ми знамо јер смо и друге учили, шта је част и чојство, ми знамо шта нам је свето и шта нам савест налаже.

Прекинимо ова издајства, ове лажи и варања. Ову слепоћу пред правим истинама јер ако то не учинимо, у Србији неће бити народа да се наше Цркве напуне, да засветле Иконе на зидовима наших домова, неће бити насмејане србске младости, у торовима неће с пролећа, скакутати млада јагњад.
Комшо мој, брате мој по имену и крви, пореклу и наслеђима, – време је. Неможемо више чекати- Своју судбину морамо заједно, са руком под руку, заједно узети у руке.

Започни, да бих и ја, овако слаб и нејак, стао уз Тебе….

Јован М. Пидиканац

Сви Срби Света